Ватрогасно друштво у селу без воде: ББЦ на југу Србије усред тропских врућина

Средином врелог јулског дана, више мобилних телефона истовремено је зазвонило испред брестовачког ватрогасног дома на југу Србије.

Мушки глас јавља да је у близини Брестовца букнуо мањи пожар, због чега је потребна помоћ добровољаца.

Током сушних лета овакви позиви нису ретки - прошлог августа у суседном селу Доњем Бријању избио је велики шумски пожар.

Ово подручје у околини Лесковца деценијама се мучи са недостатком воде, а високе температуре сада доносе нове проблеме.

„Замислите да трећина села нема ни кап воде у бунарима, а ми идемо да гасимо ватру који се приближава", каже ми Милена Стајчић Ранђеловић из Доњег Бријања о прошлогодишњем пожару.

„Људи су се организовали и кренули са цистернама, бурићима, кантама, ко је шта имао", прича.

У Брестовцу, Доњем Бријању, као и неколицини околних села у једном од најсиромашнијих крајева Србије, мештани нису прикључени на водовод, већ се ослањају на воду из бунара.

Ње лети или нема, или ако је и има, не може да се користи за пиће, јер је загађена.

Мештани овог дела државе нису изузетак.

Према подацима Уједињених нација, у Србији милион и по људи нема непрекидни приступ пијаћој води.

„То је недопустиво велики број", каже Страхиња Мацић из еколошке невладине организације Полекола за ББЦ на српском.

И становницима, који иначе имају пијаћу воду, лети пресуше славине.

Током јуна, јула и августа 2025, Полекол је добијао пријаве о рестрикцијама или кваровима из више од 100 места широм Србије.

Веће обуставе водоснабдевања могле би да уследе и у августу 2026. године због изузетно снажног топлотног таласа, рекао је раније Дејан Владиковић, хидролог Републичког хидрометеоролошког завода, за телевизију Н1.

Доње Бријање: Обећање дуже од пола века

Са мештанима Доњег Бријања, лесковачког села са нешто више од 1.000 житеља, састајем се испред Добровољног ватрогасног друштва у оближњем Брестовцу.

На дрвеном столу дочекују ме поређане флаше куповне воде различитих произвођача које се по врелом јулском дану за час испразне.

Чини ми се да су ови људи научили да се ослањају сами на себе.

После прошлогодишњег великог шумског пожара, направили су добровољно ватрогасно друштво, са седиштем у оронулој згради, коју свакога дана помало обнављају.

Заменили су прозоре, купили нешто опреме, док је око 20 људи положило курс за ватрогасце, каже ми председник друштва Ненад Митић, војни ватрогасац у пензији.

У војсци је, додаје, могао да рачуна на беспрекорну организацију и неограничена средства, али сада његов посао захтева много импровизације и сналажења.

„Када добијемо дојаву да је негде пожар, сваки ватрогасац креће са по неколико канти које има код куће.

„То је довољно за мање пожаре. Али ако би се десио већи, не бисмо имали капацитете", каже.

Ипак, Митић и други мештани са много оптимизма говоре о опремању ватрогасног друштва.

Тон се мења чим разговор скрене на питање пијаће воде - нема је деценијама.

Редом набрајају ко је све оболео од бубрежних болести, за шта криве неисправну воду.

„Моја породица не пије воду из Брестовца од 1960-их", говори 82-годишњи Дане, учитељ у пензији.

„Моја жена никада није овде опрала одећу, него носимо у Ниш, где имамо кућу", каже ми.

Из 30-ак километара удаљеног Ниша, највећег града на југу Србије, доносе и воду у балонима за пиће, додаје.

Памти како су многе власти годинама и деценијама обећавале водовод за овај крај, за који су становници одвајали новац кроз самодоприносе.

Цеви, међутим, никада нису положене.

Током лета 2025, мештани су још једном куцали на врата различитих институција тражећи решење.

Како им нико није одговорио, организовали су даноноћне блокаде пута Бојник-Брестовац.

„Склонили смо се кад нам је полиција рекла да или то урадимо сами или ће они то учинити.

„Нисмо хтели да млади људи имају проблема", каже ми Гаврило Гавриловић, полицајац у пензији, који је донедавно живео у Италији.

Усправног држања и одсечног говора, редом ми показује коме су све упутили дописе.

Међу пажљиво сложеним документима је и анализа воде из два бунара у селу, које је урадио Институт за јавно здравље из Лесковца 2022. године.

Вода је хигијенски неисправна, између осталог и због присуства бактерија фекалног порекла, закључак је испитивања.

Кроз Гавриловићев породични шљивар, у атару Доњег Бријања, пролази цев бојничког водовода.

Најближа водоводна мрежа је на 150 метара од кућа мештана, али општина Бојник одбија да дозволи прикључење, каже Милена Стајчић Ранђеловић.

Иако географски ближе Бојнику, Доње Бријање заправо припада Општини Лесковац, и снабдева се из друге водоводне мреже „Барје".

Ни са те стране, међутим, до сада није стигло решење.

„Нема међуопштинске сарадње", кратко каже Гавриловић, одмахујући руком.

Из општина Бојник нису одговорили на питања ББЦ, док градоначелник Лесковца Горан Цветановић каже да је покренута иницијатива да заједно са Бојником раде на ширењу водоснабдевања.

„То је велико улагање и биће нам потребна подршка Владе Србије како бисмо све реализовали", наводи у писаним одговорима.

Водоснабдевање Доњег Бријања и околних места назива „комплексним проблемом", али додаје да је предвиђено прикључење Доњег Бријања на водосистем „Барје“, као и осталих месних заједница северно од Лесковца.

У последњих девет година укупно је уложено око 262 милиона динара (око 2,2 милиона евра) у изградњу „северног водовода“ дужине близу 42 километра, тврди градоначелник Лесковца, на чијој територији живи око 124.000 људи, према попису из 2022.

Темерин: Од детињства без пијаће воде

На другом крају земље, у Темерину, тридесетчетворогодишњи Немања Обрадовић провео је већи део живота без пијаће воде.

„Нама је скоро па атракција када одемо у други град и можемо да попијемо воду са чесме", говори са осмехом.

У овом војвођанском граду вода је проглашена здравствено неисправном 2003. године.

Према извештају Института за јавно здравље Војводине из 2025, у њој су присутни арсен и нитрити, који доспевају у воду преко фекалија.

Свакодневица становника Темерина врти се око набавке воде, мада ње већ толико дуго нема да су се са овим проблемом саживели.

„Научио сам како могу да пренесем осам балона до кола кад одем у радњу.

„Ми смо у сталној трци и прерачунавању да ли имамо довољно воде код куће", говори Обрадовић, који је активан у Еколошкој иницијативи Темерин.

Његова вишечлана породица месечно издваја више од 100 евра само за куповину воде.

Град обилази и путујућа цистерна, али Обрадовић прича да такво снабдевање није решење.

„Понекад цистерна не саобраћа, понекад се не појави у терминима када је предвиђено.

„У различитим деловима града се задржава до сат времена, тако да људи проводе дан јурећи цистерну.

„Најугроженији су они који су већ на маргини", каже.

Према ранијим најавама, Темерин би требало да добије фабрику воде током ове године, али Обрадовић није уверен да ће се то и остварити.

Из Општине Темерин нису одговорили на питања ББЦ новинарке.

Темерин није једини војвођански град који нема пијаћу воду.

Иако многи знају за вишедеценијски проблем који има Зрењанин, то је веома чест случај - само 18 од укупно 45 општина на северу Србије има пречишћену хлорисану воду.

Остали се ослањају на непречишћене воду која је углавном неисправна због присуства арсена или микроорганизама који указују на фекално загађење, подаци су Института за јавно здравље Војводине.

Погледајте видео: Зашто је све мање воде и како избећи оскудицу

Мионица: Рестрикције у крају богатом водом

За разлику од становника на југу и северу Србије, рекло би се да Бранка Митровић из села Табановић, код Мионице, има среће.

Њена породица користи воду из 80 година старог бунара, који до сада, наглашава, ниједном није пресушио.

Породични бунар временом је постао и место окупљања, јер овде по воду долазе Бранкине комшије чији су бунари остали без воде или су загађени.

„Поједине комшије су се уортачиле па су заједно платиле артешких бунара. Други вуку воду у цистернама за стоку са реке Рибнице, али и та вода је веома загађена.

„Неки доносе из Ваљева, неки купују", препричава Бранка како се сналазе њене комшије.

Наглашава да је невероватно да у крају који је природно богат водама славине буду суве.

„Ми овде имамо три фабрике воде", каже ми.

Једна од њих је у Кључу код Мионице, а управо су се људи у овом селу 2025. током врућина суочили са недостатком воде.

И ове године уведене су рестрикције у више села која су прикључена на градски водовод.

Од 36 села и насеља 30 има изграђену водоводну мрежу или је прикључено на системе Јавно-комуналног предузећа „Водовод Мионица“, кажу из Општине Мионица, у централној Србији, за ББЦ на српском.

Проблема са водоснабдевањем и рестрикцијама има у селима на већим висинама због „специфичне конфигурације терена, вишедеценијске запостављености инфраструктуре, као и све израженијих климатских промена и сушних периода", наводе у писаним одговорима.

Кажу и да општина „има свеобухватан план да свако домаћинство на територији општине добије стабилно и квалитетно водоснабдевање".

У претходном периоду, уз подршку Владе Србије, у област водоснабдевања уложено је више од 600 милиона динара, тврде у писаним одговорима.

Богатство водом

Многи хидролози се намрште када чују да је Србија богата водом.

„Од основне школе понавља се та тврдња", каже хидролог Игор Лешћешен.

„Србија јесте богата водом када узмемо у обзир Дунав, Тису, Саву, Дрину, али ми немамо контролу над целим њиховим сливовима.

„Ако се посматра само вода на територији државе, Србија припада групи европских земаља са релативно ниским водним богатством по глави становника", објашњава.

Србија припада и области која је изложенија климатским променама и брже се загрева од европског посека, додаје хидролог.

Погледајте видео: Пет тајни најкраће реке у Србији

Али није све ни до климе, јер се и вода која постоји расипа.

„Србија годишње изгуби једно Златарско језеро, које има 250 милиона кубних метара, пијаће воде кроз бушне цеви", каже Страхиња Мацић.

Разлог је дотрајала инфраструктура.

„Најмање два одсто инфраструктуре требало би годишње реконструисати да би се губици држали на економски и еколошки прихватљивом нивоу, што код нас није случај", објашњава.

Додатне проблеме види и у недостатку кадрова, јер због забране запошљавања у јавном сектору, више од половине водоводних предузећа нема одговарајуће инжењере.

Ни локалне самоуправе, у чијој је надлежности водоснабдевање, често немају новца да улажу у водоводну инфраструктуру, сматра Мацић.

Игор Лешћешен додаје да недостаје дугорочно планирање.

„Имали смо 2022. године велику сушу. Сад 2026. поново.

„Ситуација се неће сама од себе поправити, а имам утисак да не постоји дугорочна стратегија, већ се све ради на четири до осам година", закључује.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk