'Нисам могла да препознам дечка': Како сам открила да сам слепа за лица

Једном приликом нисам успела да препознам некога ко ми је у то време био дечко.

Били смо заједно око шест месеци, а онда само налетели једно на друго у супермаркету.

Али док смо се мимоилазили у пролазу између рафова за пахуљице, нисам имала појма ко је.

Сећам се да сам се узнемирила колико ми је близу стао, све док није проговорио и ја сам му препознала глас.

Не морам посебно да напомињем да није био одушевљен читавим искуством.

Али за мене, то је било нормално.

Одувек ми је било тешко да распознајем лица, без обзира на то колико добро познајем некога.

Због тога сам у склопу ББЦ подкаста ЦроwдСциенце одлучила да се тестирам на слепило за лица – или прозопагнозију – стање у ком људи имају проблема са препознавањем лица.

Шта изазива слепило за лица?

Стручњаци кажу да је слепило за лица уобичајеније него што је већина људи свесна и да погађа отприлике сваког 50. човека.

У неким случајевима, стање се стиче после повреде мозга, на пример после можданог удара, мада „не срећемо превише људи који доживљавају слепило за лица на тај начин“, истиче професорка Сара Бејт, психолошкиња са Универзитета у Борнмуту, у Великој Британији.

Много је уобичајеније имати потешкоће од најранијег доба, објашњава она, што је познатије као развојна или урођена прозопагнозија.

Верује се да је овај облик породично наследан, сугеришући могућу генетску везу, мада тачан ген иза ње још није познат.

„Никад није тако просто да постоји само један ген“, каже Бејт.

„Обично је то много сложенија интеракција генетских и фактора животне средине".

Бејт верује да рана визуелна искуства могу да играју извесну улогу.

Неки људи са слепилом за лица описују периоде у детињству кад им је вид био нарушен или необичан.

„Могу да постоје критичне фазе развоја које су важне за учење да се распознају лица“, каже она.

„Ако дете није добило наочаре кад су му биле потребне… или ако је рођено са катарактом која утиче на вид, то би могло да наруши тај процес.“

Лично, мени ово има савршеног смисла.

Имала сам неких проблема са видом као мало дете, али никад не бих повезала то што сам морала да носим повез преко ока као осмогодишњакиња и потешкоћама у препознавању мог тадашњег дечка као одрасла особа.

Има и неких доказа који сугеришу би и други фактори могли да допринесу.

„Знамо, дакле, на пример, из стања са спектра аутизма, када неким људима није пријатно да успостављају контакт очима, да велики број људи са тим стањима такође имају проблема са вештинама препознавања“, каже Бејт.

Деца која одрастају с ограниченим друштвеним контактима такође би могла да се муче са препознавањем лица касније у животу, додаје она.

Слабија повезаност

Препознавање познатог лица може да делује као нешто што већина људи ради без по муке, али неуронаучници тврде да се оно ослања на сложену секвенцу процеса у мозгу.

„Ми имамо конкретно мождано коло за препознавање лица“, каже професорка Заира Катанео, неуронаучница са Универзитета у Бергаму, у Италији, која истражује перцепцију лица.

„Све почиње у позадини мозга у чулним регијама“, које су се развиек да буду „екстремно селективне кад су у питању лица“.

Та регија, позната као потиљачни режањ, садржи примарни визуелни кортекс, где се прво примају и тумаче визуелне информације.

Визуелне информације потом путује у мождану регију звану темпорални кортекс, где се препознавање продубљује.

„У тој тачки не само да препознајете лице, већ такође знате да ли вам је лице познато“, каже Катанео.

„Можете да му додате име и све оне семантичке и биографске податке о особи.“

Последња фаза обухвата префронтални кортекс, област повезану са свесном мисли и доношењем одлука, где „ми практично свесно представљамо лице, зато што већина чулног обрађивања није свесно“.

Научници као што је Катенео верују да готово моментални процес препознавања лица зависи не само од индивидуалних можданих регија, већ и од тога како оне међусобно сарађују.

Људи са слепилом за лице „могу да имају слабију повезаност између делова кола за лица“, каже она.

Славна лица

Докази указују на то да што смо старији, то бисмо више могли имати проблема са препознавањем лица – и не само због општег пропадања памћења.

Катанео објашњава да мождане регије које учествују у овом процесу временом постају мање селективне за позната лица.

Дакле, било да сте се, као ја, мучили кад сте били млађи или не, „сви бисмо могли бити мањкави у препознавању лица како старимо“, каже она.

Али моје слепило за лица дефинитивно нема везе са старењем.

Имам проблема са њим откад знам за себе.

И зато сам била веома задовољна кад ми је Бејт понудила да ме тестира да видимо да ли испуњавам званичне критеријуме.

Тест је започео упитником о мојим свакодневним искуствима са лицима.

Оцењивала сам колико се слажем или не слажем са исказима као што су да ли често не препознајем људе или имам проблема да идентификујем појединце кад носе сличну одећу.

Потом сам одговарала на питања о томе колико често доживљавам симптоме слепила за лица.

И, на крају, урадила сам славни тест лица, где ми је био показан низ веома познатих људи и ја сам морала да одлучим да ли ми је свако од тих лица познато.

Била сам врло задовољна што сам препознала сер Дејвида Атенбороа, британског природњака, али су ми зато промакли сер Пол Макартни из Битлса, холивудски глумац Том Хенкс и бивши британски премијер Тони Блер.

Као што се могло очекивати, испунила сам критеријуме за слепило за лица.

Није било никакво изненађење, али је имати званичну дијагнозу донело неку врсту утехе пот

Обучавање мозга?

То је вероватно нешто што ћу имати до краја живота, мада научници сада истражују да ли мождана мрежа за препознавање лица може активно да се побољша.

Неурони у мозгу често се пале заједнички у синхронизованим обрасцима званим осцилације.

„Практично можемо да обучимо мозак да осцилира на фреквенцији која је повезана са ефикасном перцепцијом“, каже Катанео.

Она проучава употребу слабе, неинвазивне електричне струје пуштене кроз кожу главе да би подстакла неуроне да се синхронизују.

Рани резултати сугеришу да би ово могло помоћи код препознавања лица, али Катанео упозорава да се не полаже превише наде.

„Понекад постоји ризик да људи почну да прибегавају тим техникама мислећи да су чудотворне“, каже она.

„Ефекти које виђамо само су можда два или три процента за конкретан задатак или постанете бржи за неколико милисекунди".

Бејт каже да су напори за обучавање у препознавању лица – слично општим вежбама обучавања мозга – имали врло ограничен успех.

„Урадите стотине понављања одређене ствари, испробали смо ту врсту приступа и код одраслих и код деце са прилично скромним успесима, искрено.“

Она предлаже усредсређивање на практичне начине излажења на крај са дневним животом уместо тога, користећи стратегије које се ослањају мање на препознавање лица, а више на планирање унапред у друштвеним ситуацијама.

„Многи људи ће често договорити врло конкретну тачку сусрета, тако да апсолутно знају где ће бити, и треба да буду сигурни да ће бити први који стигну“, предлаже она.

Научила сам да препознајем људе обраћањем пажње на мале детаље – да ли неко хода посебно се шепурећи?

Да ли има препознатљив глас?

Или неко увек носи врло конкретан руж?

То је стратегије излажења на крај са ситуацијом која ме добро служи, али долази са сопственим ризицима.

Ако се неко ошиша, враћам се опет на нулу.

Засновано на епизоди КраудСајенс на ББЦ Светском сервису.

Додатно извештавање: Лара Овен.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk